Развој и број становништва у општини Босилеград

На основу бројних археолошких налазишта, може се слободно рећи, да је територија општине Босилеград одавно била насељавана, а на основу различитих археолошких слојева и на основу различитих писаних докумената и предања, да је насељавана у неколико наврата периодично. На овој територији су живела разна племена и народи, која су густо насељавала овај неприступачан планински крај.

Босилеградски крај пре доласка Турака


            Као најстарије племе, које је живело на овим просторима спомиње се племе Пеонци, који су живели између река Струме и Вардара, односно пеонијско племе Агријани или Агријанци. Они су били познати као врхунски бацачи џилита (који се је играо до скора од Босилеградске деце), те их је Александар Велики користио као елитну јединицу лаке пешадије под комадном свог генерала Атала. Око 506. године п. н. е. велики део Пејонаца је био окупиран од стране Персијаца. У IV веку п. н. е. Пеонија је била под владавином другог племена Дентелита или Дантелита. Војводство Дентелита је било од планине Риле до Осоговске планине, на северу до притокама реке Тимок и Софијског војводства. Касније, овај крај је био насељен Трачанима, који су се највише бавили сточарством и рударством. У тој области је пронађен велики број примерака старог кованог новца, који сведочи о њиховом постојању на овим просторима.
            Током 280. године п.н.е. Пеонија, која је већ у саставу Македонског царства, била је нападнута и разорена од стране Келта. Године 46. цела Тракија укључујући и ове области, постала је римска провинција и била је подељена на 50 војводства. На десној страни долине Струме Плиније Стари (23-79) спомиње као најистакнутији трачки народ Дентелите и Меде, који су живели у околини Ћустендилске котлине.
У овај крај долазе Бугари 809. године када је Сердика (данашња Софија) била освојена од стране Кана Крума. За време владавине бугарског цара Бориса (845—884) област Македонија до реке Струме и Охрида је улазила у састав Првог бугарског царства, тако да су и ови крајеви били део тих територија. Око 200 година ове територије су биле под Византијском влашћу. Током 1084. године око осамдесет хиљада Печенега прелази Дунав и улазе дубоко у Византијску државу како би крали. Византијска војска, помогнута од Бугара, успела је да их разоружа и да их насели у околини данашње Со-фије. Убрзо су примили православну веру, и асимилирали се.
             У време владавине Цара Калојана, овај крај је припадао Бугарској, али је после смрти бугарског цара Ивана Асена II (1247. год.) припао Византији. Године 1282. српски краљ Милутин II осваја област око Велбужда (данашњег Ћустендила) и од тада је овај крај у саставу српске државе. За време владавине Дејановића ово подручје је било под њиховом управом (Велбуждска кнежевина) све до доласка Турака.

Ћустендилски крај у античко доба


Босилеградски крај у Османском царству


        Територија данашње општине Босилеград је била у саставу Османског царства у периоду од XV до XX века. Падом Велбуждске кнежевине 1395. године, Османлије задржавају административну територију бивше деспотовине и на његовом месту 1402. формирају Ћустендилски санџак (Илиџа). У то доба, велики број становника бежи из равница и насељава неприступачне планинске крајеве, као што је и Крајиште. На основу турских докумената, види се да је на територији Крајишта било велики број насеља, са великим бројем становника за ово у то доба негостољубиво  подручје.  У првом  пореском  регистру  Ћустендилског  санџака  из 1490/91 године, о овом крају нема никаквих података, већ се исти први пут јављају у регистрима од 1570. године и надаље. У том периоду, већи део Босилеградског краја је у саставу нахије Серишник са Горњим Крајиштем, санџака Илиџа, док је мањи део у саставу нахије Ивране (Врање). Овде треба напоменути, да у то време административне јединице Османског царства, нису имале никакве везе са географским размештајем насеља, нити су имале географске границе и одлике, већ је сваки регистратор постављао границе по свом виђењу, јер је њихов главни циљ био само порез. У каснијим регистрима, на територији санџака појављују се нове и ситније јединице и Босилеградски крај је био подељен између неколико нахија различитих каза – Горње Крајиште, Славиште, Илиџа, Серишник и Ивране, где је највећи део био у саставу Горњег Крајишта.

Ћустендилски санџак (XV – XVI век)
Током 1864. године, Османско царство уводи административну реформу, по којој је направљена нова административна подела царства. Направљени су вилајети (окрузи), санџаци, кази (околије) и нахије, попут мањих околија. Најмања аминистративна јединица је општина. У то време овај крај улази у састав нахије Крајиште, Ћустендилске казе, а последња у саставу Дунавског вилајета.

Босилеградски крај од 1878. године до данас


           После Берлинског конгреса 1878. године, босилеградски крај је припао територији Кнежевине Бугарске и био је у саставу Изворске околије, која је наследила границе некадашње нахије Крајиште. После припајања Источне Румелије Кнежевини Бугарској 1886. године, административни центар околије је премештен у Босилеград, а 1901. је укинут и припојен Ћустендилској околији.
У време Првог и Другог балканског рата (1912-1913) и у току Првог светског рата (1914-1918). Босилеград је био у саставу Краљевине Бугарске. После Првог светског рата, према Нејском мировном уговору поражена Бугарска је приморана да као ратну одштету преда део својих територија Србији. Једна од тих територија је била и Босилеградски крај.
Босилеград је 27. новембра 1919. године званично припојен Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године Краљевина Југославија), али реално у састав државе улази годину дана касније. После Другог светског рата овај крај је у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Од 1992. године. општина Босилеград је у саставу Савезне Републике Југославије, а данас је у саставу Републике Србије.

Насеља по броју мушкараца 1864. године
        Први попис становништва, у којем су пописана и насеља у данашњој општини, је онај из 1864. године. У том попису, спроведеном од турских пописивача, пописани су само мушкарци, јер су само они плаћали порез. Тада је највише мушкараца пописано у Горњој Лисини 371, а најмање у селу Барје 18 мушкараца. За села Голеш и Караманица нема података (до 1878. село Голеш је махала села Голема Црцорија). До 1880. године спроведена су још два пописа – 1866. и 1874. године, која такође не дају потпуну демографску слику данашње општине.

Насеља по броју становника 1880. године
Први званични попис, који обухвата све сфере демографије, је спроведен 1880. године. У том попису су узета у обзир оба пола. Тада је највише становника пописано у селу Горња Лисина 896, а најмање у селу Барје.
            Ако извршимо упоредни преглед броја становника по насељима и годинама пописа од 1866. до 2011. године, долазимо до закључка, да је највише становника пописано 1953. године у 21 насељу, 1900. у два, 1905. такође у два, 1910. у четири, 1948. такође у четири, 1961. у два, 2002. само у Босилеграду, а 2011. само у селу Рајчиловци. Овакав упоредни преглед броја становника, показује које године број житеља почиње да опада, односно, од које године почињу емиграције из датог насеља.

Име
Година највећег броја становника
Највећи број становника
Година најмањег броја становника
Најмањи број становника
Барје
1953
180
2002
7
Белут
1905
227
2011
58
Бистар
1953
461
2011
107
Бранковци
1900
419
2011
77
Бресница
1910
599
2011
45
Буцаљево
1900
237
2011
14
Гложје
1953
844
2011
278
Голеш
1905
152
2011
28
Горња Љубата
1953
1657
2011
296
Горња Лисина
1953
1336
2011
328
Горња Ржана
1953
424
2011
66
Горње Тламино
1953
892
2011
129
Грујинци
1953
486
2011
63
Доганица
1953
291
2011
28
Доња Лисина
1953
632
2011
195
Доња Љубата
1953
1148
2011
270
Доња Ржана
1961
316
2011
49
Доње Тламино
1953
579
2011
162
Дукат
1948
1211
2011
260
Жеравино
1948
178
2011
16
Зли Дол
1953
583
2011
129
Извор
1910
703
2011
61
Јарешник
1953
320
2011
50
Караманица
1953
440
2011
47
Милевци
1948
423
2011
77
Млекоминци
1910
423
2011
88
Мусуљ
1961
708
2011
77
Назарица
1953
380
2011
28
Паралово
1953
390
2011
104
Плоча
1953
404
2011
49
Радичевци
1948
239
1887
115
Рајчиловци
2011
1840
1866
304
Ресен
1953
365
2011
66
Рибарци
1953
181
2011
23
Рикачево
1953
349
2011
87
Црноштица
1910
788
2011
144
Босилеград град
2002
2702
1866
563
ОПШТИНА
1953
19751
2011
8129

Разлика између највећег и најнижег броја становника по пописима 1866-2011 године

          Ако се разгледа процентуално смањење броја становника, од највише до најмање пописаног броја, добијамо да је највећи пад броја био у селу Барје 98,9%, затим у Буцаљеву 94,1%, Назарици 92,6% и Бресници 92,5%. Град такође бележи пад броја становника од 2,9%, док једино село Рајчиловци бележи раст, а не пад броја.

Упоредни број становника од 1866 до 2011. године за насеља данашње општине Босилеград
Приказани пописи у горњем графикону деле се на оне пре, између ратова и после Другог светског рата. Подаци за први период указују на правилан раст становништва. За период од 44 године (1886-1910), насеља данашње општине бележе прираст од 5424 становника или 29,4%. Услед разних политичких ситуација, које су захватиле простор Босилеградског краја, мењање граница, условиле су велике емиграције, што је негативно утицало на развој становништва општине. Тако, у међупописном периоду 1910-1921 године, бележимо пад од чак 4922 становника или 26,7%, а већ у следећем периоду 1921-1931 бележимо раст од 3434 становника или 20,3%. Крајем Другог светског рата и поновним мењањем граница, емиграције поново оживљавају, али нису имале велики утицај на развој становништва. Од Другог светског рата до данас било је осам званичних пописа, помоћу којих можемо пратити како број становника Босилеграда, тако и индекс кретања истог.
У послератном периоду, број становника наставља да расте до 1953. године, када је општина имала свој максимум од 19751 становника. По последњем попису забележен је пад од 11622 становника или за невероватних 58,8%.
Овде треба напоменути, да су пописи прилагођени броју насеља који данас општина Босилеград има (37). Ако се узму у обзир сва насеља Босиљградског среза, број становника 1921. године био је 24103, 1931-24237, 1948-27709, 1953-28852 становника.

            По свим прилакама није тешко закључити да општина Босилеград има регресиван развој становништва. То је последница неповољних економских и политичких прилика које су како у прошлости, тако и данас неповољно утицале на број становника и побуђивале одлазак младог, образовног и радно способног становништва из општине.

Извори
1. Захариев, Й. "Кюстендилско Крайще", София, 1918 г.
2. Иванов, Й. "Северна Македония"София, 1906 г.
3. Матанов, Х. "Възникване и облик на Кюстендилския санджак (XV-XVI век)", София, 2000 г.
4. Миланов, Г. "Насеља општине Босилеград: географско-демографска истраживања", Босилеград, 2016.г.
5. "Турски документи за историјата на македонскиот народ-опширни пописни дефтери од XVI век за Ќустендилскиот санџак", том V, книга 1, изд. "Архив на Македонија", Скопје, 1983.г.
6. "Херодотова историја I и II део", изд. "Матица српска", Нови Сад, 1988.г.