СТО ГОДИНА КЊИГЕ „ЋУСТЕНДИЛСКО КРАЈИШТЕ“ АУТОРА ЈОРДАНА ЗАХАРИЕВА



Апстрактум: Ове 2018. године 7. априла обележава се стогодишњица од издавања књиге „Ћустендилско Крајиште“ аутора Јордана Захариева. То је повод да се укаже колико је ова библиофилска реткост значајна за науку и становништво, не само Босилеграда и околине, већ и за науку националних и европских размера. Књига је издата на бугарском језику као „Кюстендилско Крайще“, јер регион Крајишта до 1920. године припада само Бугарској. Овај простор, данас на крајњем југоистоку Србије, постаје интересантан за српску науку од средине прошлог века и тада књига „Ћустендилско Крајиште“ постаје значајан и једини релевантан извор о овом крају. Ова књига с почетка XX века данас представља предмет интересовања, како географије и етнографије, тако и библиотекарства, јер ово културно добро припада групи старе и ретке библиотечке грађе. Управо због своје реткости, вредности и велике потражње, књига доживљава два фототипска издања, од којих једно у Србији у оквиру едиције Корени.

Кључне речи: Јордан Захариев, Ћустендилско Крајиште, Босилеград, Стара и ретка библиотечка грађа

Увод

            Иако су се велика географска открића догодила још пре скоро пет векова, у другој половини XV и првој половини XVI века, када су откривени далеки крајеви света, двадесети век становништво Босилеградског Крајишта, у срцу Европе, дочекало је као terra incognita – белу мрљу на географским картама. То закључујемо на основу географске карте Отоманског царства у Европи и Азији Хајнриха Киперта из 1867. године.[1] Први, који је „открио“ Крајиште, био је чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек, који у својим делима оставља бројне податке о њему.[2] Иако су ти подаци били фрагментирани, они су били основа за будуће, детаљније истраживање Јордана Захариева, чија књига представља прво темељито антропогеографско истраживање Ћустендилског Крајишта. Монографија Захариева издата је као део бугарске едиције „Сборници за народни умотворения и народопис“ Бугарске академије наука (БАН), књига 32. „Кюстендилско Крайще“ и данас представља праву библиофилску реткост, коју поседују мали број библиотека и појединаца. Ова бугарска едиција представља еквивалент едиције „Насеља српских земаља“ Српске краљевске академије.
 Интересовање за ову монографију Захариева у Србији јавља се после 1920. године, када део Ћустендилског Крајишта (Босилеград и околина) прелази у границама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца силом Нејског уговора. Тада су била већ завршена антропогеографска испитивања околине од стране Ристе Т. Николића, сарадника знаменитог научника Јована Цвијића, који је радио у исто време кад и Захариев. Риста Николић је у свом делу „Власина и Крајиште[3] обухватио и део Босилеградског Крајишта (21 насеље), али јужни крајеви су остали непознати за учени свет у Србији. Због тога књига „Ћустендилско Крајиште“ представља једини извор о овим крајевима с почетка XX века и управо у томе се огледа њена вредност.

Ћустендилско Крајиште – кратак историјско-географски преглед

            Предговор књиге „Ћустендилско Крајиште“ Јордан Захариев почиње речима: „Една отъ многото причини, поради които ние, българитѣ, слабо познаваме отечеството си, е и тази, че у насъ липсватъ монографски изучвания на отдѣлните кѧтове отъ страната ни.[4] Због тога, излагање треба почети објашњењем географског простора о коме се у књизи говори.
            Крајиште представља физичко-географску и историјско-географску област у Западној Бугарској и Источној Србији, а сасвим мали део (на крајњем југозападу) припада територији Републике Македоније. Крајиште се налази између Завалско-планске групе планина на северу и планина Осогово, Влахина и Рила на југу. На истоку достиже до подножја планина Витоша и Верила, а на западу до долине реке Јужне Мораве. Цела област Крајште дели се на три дела – Ћустендилско, Трнско и Земенско Крајиште.
            Термин „Ћустендилско Крајиште“ уведен је од Јордана Захариева. Њиме он указује на део веће историјско-географске области Крајиште, које се налази северозападно од Ћустендила, између Радомирске околије са истока, Трнске са севера, српско-бугарске границе (до 1919. г.) са запада и Ћустендилске околије (у чијим је границама до 1901. г.) са југа. За границе Ћустендилског Крајишта Захариев прихвата административну границу нахије Крајиште (до 1878 г., после ослобођења од Турака Изворске до 1. јануара 1890. и до 16. маја 1901. Босилеградске околије[5]), са 62 насеља.
            Име Крајишта је старословенско. Њиме су стари Бугари и Срби називали своје граничне регионе и води порекло из времена средњевековне српско-бугарске границе, а ова област и данас има такав карактер.
            После ослобођења од Турака 1878. године, на територији Ћустендилског Крајишта формирана је Изворска околија, са административним центром у селу Извор до 1890. године, када је центар премештен у Босилеграду. Овим чином Крајиште губи административни карактер и постаје историјско-географска област, која данас обухвата целокупну територију општине Босилеград, делове општина Сурдулица, Трекљано и Ћустендил.

Јордан Захариев - биографија


            Насупрот имена Јордана Захариев у енциклопедијском речнику написано је лаконски: „учитељ, јавна личност, научник од националног значаја – географ, етнограф, фолклориста, дијалектолог, дописни члан Бугарске академије наука од 1937. године.“[6]
            Јордан Захариев је рођен 3. марта 1877. године у Босилеграду, тада село у саставу Ћустендилске казе, Османско царство, у породици Захарија и Спасене Харизанов као први од двоје браће. Овде треба напоменути, да је сестра његовог оца, Кана Харизанова, мајка чувеног песника Емануила Попдимитрова, такође пореклом из околине Босилеграда.[7]
            Основну школу завршио је у Босилеграду, да би 1895. године завршио Ћустендилску педагошку школу. Радио је као учитељ две године у родном граду и 1897.  уписује Историјско-филолошки факултет на Вишој школи у Софији (данас Софијски универзитет „Св. Климент Охридски“). Студирао је географију код проф. Анастаса Иширкова и усваја принципе и методологију Бугарске географске школа, која се је развијала под утицајем западних научника. Преко проф. Иширкова, Захариев прихвата идеје и методологију немачких географа Фердинанда Ритховена за јединствену географију и Фридриха Рацела за антропогеографију.[8] Дипломирао је са одличним успехом географију и педагогију 1901. године. Током 1904. оженио је ЕвгенијуДимитрову Ћуркчиеву. Имају троје деце: Недка, Бојан и Асен.
            Од 1901. до 1908. био је наставник у Босилеграду, затим дугогодишњи директор женске гимназије (1909-1922) и мешовите гимназије у Ћустендилу (1922-1934).
            Поред научне активности, он је био и активна културна личност у Ћустендилу. Председник Управног одбора читалишта „Братство“, глумац аматер, кустос Музеја града, један од оснивача и први председник туристичког друштва „Осоговец“ и председник културно-економског друштва „Ћустендил“. Своје земаљско путовање завршава 8. маја 1965. у Ћустендилу. После његове смрти, његова деца поклањају Историјском музеју у Ћустендилу његова дела, рукописе, богату библиотеку, награде, личне свари и још много тога.
            Године 1998. Јордан Захариев постхумно је награђен титулом почасног грађанина Ћустендила.
            Допринос Захариева је огроман, како у развоју духовне, тако и у развоју материјалне културе не само Босилеграда и Ћустендила. Он је један од најистакнутијих географа и етнографа бугарске науке. Овде треба напоменути, да поред „Ћустендилског Крајишта“, које је прва студија насеља у Бугарској и прва књига Захариева, његова библиографија броји више од 16 монографских наслова из области науке и лингвистике.
            Данас име Јордана Захариева носи Професионална средња школа за економију и менаџмент у Ћустендилу, у чијем дворишту се налази његов барељеф. У Босилеграду Захариев има меморијалну плочу на улазу у општину.

Књига „Ћустендилско Крајиште“ – од идеје до реализације

            У предговору књиге „Ћустендилско Крајиште“, Захариев пише: „С цѣл да допринеса нѣщо къмъ въпроса за основното изучаване геоографията и етнографията на нашето отечество, написахъ настоящата книга.[9] Данас, након сто година од појављивања ове књиге, можемо слободно да константујемо, да је Јордан Захариев испунио свој примарни циљ и то врло успешно. Књига је последица сплета низа околности, које су се стекле око Захариева. Све је почело 1900. године током летњег семестра, када је проф. Иширков чуо од Захариева реферат „Ћустендилско Крајиште“, за који врши истраживања јула и августа 1899. године. Тада је професор одушљевљен његовим радом, подбудио у њему жељу да овај реферат рашири и детаљније истражи овај крај.
            Након завршетка високог образовања, Захариев одбија место асистента на Софијском универзитету и посвећује свој живот родном крају, проучавајући његов живот, културу и традиције. И како он сам каже у предговору своје друге књиге „Каменица“: „ ...пръвъ разбивахъ пъртината въ България за географско-етнографските проучвания..." [10]
            Да би започео велика истраживања, Захариев детаљно је проучио смернице за антропогеографска запажања и истраживања професора Иширкова „Упутство за проучавање насеља бугарских земаља“ и професора Јована Цвијића „Упутства за проучавање села у Србији“. Поштујући ове смернице, Захариев прикупља много материјала и након њихове обраде запажа, да он није довољан и да, како он сам каже: „ ... няма да допринеса много нещо за опознаване на избраната от мене област: монографията ми щеше да бъде едностранчива.“ [11] Зато Захариев одлучује да прошири границе својих истраживања, како би пружио шири и потпунији географски преглед Ћустендилског Крајишта.
            Циљеви, које је поставио Захариев пред себе, били су:
- да истражи и опише што је више могуће Земљину површину у односу на хидросферу и атмосферу, односно да да детаљну слику орографије, хидрографије и климе Крајишта;
- да истражи биљни и животињски свет и њихов однос према Земљиној површини и људима, односно биогеографију Крајишта;
- да истражи човека и његове појединачне тренутке материјалне и духовне културе – насељавање, пресељења, број становника, густина насељености по насељима и општа густина насељености, састав становништва по полу, религији, матерњем језику, просветитељства и писмености, говор, привреда и начин живота, карактер, обичаји и народно стваралаштво, односно антропогеографију или културну географију Крајишта.
            Сви циљеви и задаци које је Захариев ставио пред себе, били су веома тешки због главне чињенице, што тада није постојала литература, којом би он поставио темеље својих истраживања. Иако данас имамо приступ и старијим документима од књиге Захариева, попут турских докумената, он се је тада ослањао само на фрагментиране записе Константина Јиречека и Јордана Иванова у њиховим књигама. Управо због недостатка литературних извора, Захариев одлучује да се суочи с том неправдом и започиње теренска истраживања од 1906. до 1911. године и како каже: „...цѣли шестъ ваканции (юлий и августъ) непрѣстанно пѧтувахъ надлъжъ и наширъ изъ планинското Крайще и то по нѣколко пѧти. Наблюдавалъ съмъ и изслѣдвалъ всичко, повтарялъ съмъ изслѣдванията си и така бѣхъ успѣлъ да събера доста грамаденъ материалъ.” [12]
            Године 1910. Захариев започиње обраду огромног материјала, сабраног у претходним годинама. Примећује да има много празнина и контрадикција, нарочито у причама о насељавању. Да би то исправио, штампа „Мали упитник за антропогеографско истраживање Крајишта“, који дистрибуира многим наставницима и писменим људима, који, уз мало изузетака, одговарају на његов позив и тиме коригује бројне своје сумње.
            Следећи проблем пред Захариевим био је одређивање граница Крајишта, посебно ка Радомиру и Ћустендилу. Северне и североисточне границе ка Трну биле су јасне, одређене народном ношњом – на северу мушкарци су носили беле вунене беневреке (чакшире) и белу вунену одећу без рукава, а жене литаке, док су у Крајишту мушкарци носили потурлије (широке чакшире) и антерије, а жене саје. Међутим, са истока и југа постајало је преливање ношње и говора. Зато Захариев за границу са ове стране прихвата административну границу некадашње нахије Крајиште до 1878. године, наслеђену касније границом Босилеградске околије, са укупно 62 насеља.
            Након дефинисања граница, Захариев почиње са распоредом материјала у три главна дела – земља (географија), становништво и етнографске белешке Крајишта и специјални део.
У првом делу детаљно описује географске карактеристике Крајишта. Код описа климатологије сусреће се са проблемом недостатка података, тако да даје информације само о падавинама за период од 16 година, док за ветрове и температуре даје процену по сопственом виђењу, што му одузима много времена због недостатка мерних инструмената.
            У делу становништво пружа детаљне информације о историјском развоју Крајишта, од његовог насељавања до почетка прошлог века. Пружа богату статистику становништва по полу, религији, матерњем језику, писмености, описује школске зграде и т.д. У етнографским белешкама, Захариев је желео да буде опширнији, зато што први износи етнографска обавештења о Крајишту. Пружа информације о језику, тадашње и старије народне ношње. Описује обичаје женидби, рођења, крштења, плетења, светитеља, сахране, забаве, вере и сујеверја. Даје детаљне информације о народном говору на 96 страница, које припрема уз помоћ „Програма за проучавање бугарских народних говора“ професора Цонева.[13]
            Као Специјални део, Захариев засебно одваја детаљни преглед насеља Крајишта и заиста овај део књиге је посебан, јер су то први подаци о свим насељима Босилеграда и шире околине. Овде он даје многе називе места, њива, ливада, шума, пашњака, што је од великог значаја за очување језика и говора једног подручја.
            На крају књиге, Захариев прилаже 146 црно-белих фотографија локалитета, села, махала, ношњи, обичаја, школа и др. Све фотографије су ауторске изузев 15 слика школа, направљених од стране Александра Георгијева. Као допуну прилаже и 4 фотографије у боји и географску карту Ћустендилског Крајишта. Ове слике су од велике вредности, јер осим што су прве, показују живот у Босилеграду и околини с почетка XX века, а свака слика говори више од хиљаду речи.
            Приликом прикупљања података, Захариев је имао велики одзив становништва, примали са га љубазно у својим кућама, јер су знали да ће овековечити њихов живот за сва времена. „Пропѧтувалъ съмъ до насита надлъжъ и на ширъ тая отстранена пригранична обласът, като съмъ се задържалъ въ нѣкои села по цѣла седмица – пише Захариев – Смѣя да кажа, че познавамъ и последното кѧтче на нашата покрайнина, познавамъ добре и почти всички селяни, отъ които можеше да се взематъ нѣкакви сведения и събератъ материали... Успѣхъ да спечеля тѣхното довѣрие и затова искрено и съ обичъ разказваха душата си предъ мене...” [14] Најважније је и то, што је Захариев рођен у самом центру Крајишта – Босилеграду, где је провео неко време свог живота и имао прилику да доживи и радост и тугу Крајишника. „И съ настоящия трудъ азъ мисля, че най-добрѣ ще му се отплатя като неговъ синъ.[15] – каже Захариев.[16]
            Књига „Ћустендилско Крајиште“ Јордана Ззахариева била је готова за штампу у првој половини 1912. године[17], али то је одложено због балканских ратова. На захтев рецензента из БАН-а, Захариев 1914. урадио је неке допуне и исправке, тако да је његова књига почела да се штампа у априлу 1915. године. Међутим, овај процес поново је прекинут због ратног стања. Књига излази на видело тек 7. априла 1918. године[18], односно тачно пре 100 година.






            Након „Ћустендилског Крајишта“, Јордан Захариев објављује „Каменица“ (1935), „Пијанец“ (1949), „Ћустендилска котлина“ (1963) и више од 16 других публикација.
            Многи људи често постављају питање о жртвовању научника и истраживача, етнографа и фолклориста који више преферира за поље креативног изражавања родни крај, а не угодни кабинет у Министарству просвете или на Софијском универзитету. И ако морамо резимирати, научни подухват Јордана Захариева био би незамислив без љубави према родном крају.

Закључак



            
Значај књиге „Ћустендилско Крајиште“ Захариева је огроман и то не само на локалном нивоу, већ и за науку, како Републике Бугарске, тако и Републике Србије. За српску науку највише због тога, што за простор јужније од зоне истраживања Ристе Николића, ово је једина књига која пружа податке из тог времена. Управо због тог великог значаја, током 2001. године, у сарадњи са Регионалном библиотеком „Емануил Попдимитров“ из Ћустендила и неким истакнутим грађанима Босилеграда, Иван Сапунџијев ЕООД из Ћустендила штампа фототипско издање књиге „Ћустендилско Крајиште“, како би садржај био доступан што већем броју људи у Босилеграду и околини и у Републици Бугарској. Исти задатак за Републику Србију ради Службени гласник и САНУ. У уредништву Борисава Челиковића, у оквиру едиције Корени, 2016. године излази фототипско издање „Ћустендилског Крајишта“ као део 27. књиге „Власина и Крајиште[19], заједно са осталим делима о Босилеграду и Крајишту Ристе Николића, Јована Хаџи-Васиљевића и других. За обележавање 140. годишњице рођења Захариева, Регионални историјски музеј „Академик Јордан Иванов“ из Ћустендила издао је 2017. године албум[20] са свим објављеним и необјављеним негативима и фотографијама Захариева, које се чувају у музеју. Тако, поред осталих, фотографије Босилеграда и Крајишта с почетка XX века поново су доступне и то у много бољем квалитету него у оригиналном издању „Ћустендилског Крајишта“. Све ово нам говори колико се данас ова књига тражи и колико је драгоцена за науку XXI века.


ONE HUNDRED YEARS OF THE BOOK “KYUSTENDILSKO KRAISHTE” BY YORDAN ZAHARIEV

Summary: These 7 April 2018 marks the centenary of the publication of the book "Kyustendilsko Kraishte" by Yordan Zahariev. This is a reason to point out to what extent this bibliofilic rarity is significant for science and the population, not just of Bosilegrad and its surroundings, but also for the sciences of national and European dimensions. The book was published in the Bulgarian language as "Kyustendilsko Kraishte", because Krajishte region until 1920, belongs only to Bulgaria. This space today in the southeast of Serbia becomes interesting for Serbian science from the middle of the last century, and then the book "Kyustendilsko Kraishte" becomes significant and the only relevant source of this region. This book from the beginning of the 20th century is today an object of interest, both geography and ethnography, as well as library science, because this cultural asset belongs to a group of old and rare library materials. Because of their rarity, value and high demand, the book sees two phototype editions, one of which in Serbia within the series “Koreni”.
Keywords: Yordan Zahariev, Kyustendilsko Kraishte, Bosilegrad, Old and rare library materials


[1] The University of Chicago Library, “Carte générale de l'Empire Ottoman en Europe et en Asie / dressée par Henri Kiepert ... ; lith. par C.L. Ohmann”, The University of Chicago, https://www.lib.uchicago.edu/e/collections/maps/kiepert/G7430-1867-K547-index.html (преузето 12. 03.2018).
[2] Константин Иречек, Пътувания по България (Пловдив: Хр. Г. Данов, 1899) , 581-601.
[3] Риста Николић, Крајиште и Власина: антропогеографска проучавања (Београд: Српска краљевска академија, 1912)
[4] „Један од многих разлога зашто ми, Бугари, мало знамо о нашој земљи, је то, што немамо монографске студије о различитим деловима наше земље.”
Йордан Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване (София: БАН, 1918), 9.
[5] Горан Миланов, Насеља општине Босилеград: географско-демографска истраживања (Босилеград: Народна библиотека “Христо Ботев“, 2016), 117, 118.
[6] Енциклопедичен речник Кюстендил А-Я (София: БАН, 1988), 237.
[7] Йордан Захариев, Изследовател с обектив – Йордан Захариев : стъклени негативи и снимки от колекцията на Регионален исторически музей – Кюстендил (Кюстендил: Регионален исторически музей „Акад. Йордан Иванов, 2017), 9.
[8] Екатерина Керемидарска, „Фонд Йордан Захариев при Исторически музей Кюстендил”, у Известия на Исторически музей Кюстендил, главни ур. Венета Милушева, том 6 (Кюстендил: Исторически музей, 2002), 9.
[9] „У циљу да допринесем нешто по питању основног истраживања географије и етнографије наше домовине, написао сам ову књигу“
Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване, 9.
[10]  „ ...први сам пробијао стазу у Бугарској за географко-етнографска истраживања...“
Йордан Захариев, Каменица : Географско и етнографско изучване (София: БАН, 1935), 5.
[11]  „ ...нећу нешто много допринети упознавању изабране с моје стране области: моја монографија би била једнострана.“
Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване, 9.
[12] „ ... целих шест летњих одмора (јули и август) стално сам путовао уздуж и попреко по планинском Крајишту и то по неколико пута. Посматрао сам  и истражио све, понављао сам своја истраживања и тако сам успео да сакупим пуно материјала.“
Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване, 10.
[13]  Беньо Цонев, „Програма за изучаване на българските народни говори”, у Сборник народни умотворения, ур. Иван Шишманов, књ. XVI-XVII (София: БАН, 1900), 879-911.
[14]  „Пропутовао сам потпуно уздуж и попреко ову далеку пограничну област, с тим што сам у неким селима боравио и читаву недељу – пише Захариев – Усуђујем се да кажем да знам и последњи кутак наше покрајине, познајем добро скоро све сељаке од којих сам могао да узмем неке податке и прикупим материјал... Успео сам да стекнем њихово поверење и зато искрено и с љубављу они су мени отварали своје душе...“
Захариев, Каменица : Географско и етнографско изучаване, 5.
[15] И са овим радом ја мислим, да ћу најбоље да му се оплатим, као његов син.“
[16]  Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване, 14.
[17]  Горан Миланов, Библиографија књига о Босилеграду : 1878-2016 (Друштво за афирмацију културе Пресинг, 2018), 110.
[18]  Захариев, Кюстендилско краище : Географско и етнографско изследване, 15.
[19]  Власина и Крајиште : насеља, порекло становништва, обичаји (Београд: Службени гласник; САНУ, 2016).
[20] Йордан Захариев, Изследовател с обектив – Йордан Захариев : стъклени негативи и снимки от колекцията на Регионален исторически музей – Кюстендил (Кюстендил: Регионален исторически музей „Акад. Йордан Иванов, 2017).



Чланак на српском - овде.
Статията на български - тук.
Презентация - тук.