Како су насеља добила имена

     Насеља општине Босилеград су своје називе добила на различите начине. Углавном су повезана са неким легендама и предањима, мада су бројна насеља добила свој назив и по првом досељенику и оснивачу, по топографском изгледу локалитета или по основној делатности оснивача.
    У наредним редовима биће изложена предаља, легенде и разна тумачења, по којима су наводно насеља општине добила своја имена.
     

       Барје
       Данашње село Барје је релативно младо насеље. Нема предања о томе како је добило име, али се верује да произилази од бројних бара.

      Белут
      Насеље је добило име Белут по брду Белуток, чији врх је покривен кременима беле боје, тзв. белутаци. Брдо се налази у северном делу насеља.

      Бистар
      Село Бистар је добило име по савршено бистрој води Јарешничке реке. По легенди, када су Турци спалили село Јарешник, та година је била веома родна у селу, тако да је потекао мед, који је замутио Јарешничку реку и она се избистрила баш код овог насеља, због чега је наводно оно добило име Бистар.

      Босилеград
      Име града може се тумачити етимолошки и на основу легенде. Легенда о имену Босилеграда гласи:
      „Када су Турци почели да освајају Балканско полуострво, Босилеградско Крајиште је било раздвојено на два дела – један, где се данас налази град Босилеград и околна села, а други где се налази данашње село Бранковци са околним насељима. Први део од Турака је штитио краљ Бусил, а други његов брат краљ Бранко. Тврђава краља Бусила налазила се је на локалитету, које данас називамо Градиште, један километар западно од данашњег града, који је у то време био највеће и уређено насеље у његовој области. Када су Турци освојили Ћустендилски крај, освојили су и тврђаву краља Бранка. Међутим, краљ Бусил је дуго времена одбијао турске нападе, јер је његова тврђава била јако грађена на врху брда и недоступна. Тако су Турци решили да лукавством ухвате краља Бусила – натерали су краља Бранка да му пошаље поруку (хабер) да дође код цркве Св. Спас у селу Рајчиловци, како би заједно узели причест. Међутим, кад је стигао код цркве, био је ухваћен и заједно са краљем Бранком брутално убијен. Тада су Турци спалили Босилеград и већи део житеља је био заробљен или убијен, а остала је само тврђава. Иако јака, тврђава је имала један недостатак, који је касније постао пресудан за судбину краљевства. Наиме, то је био тунел, преко кога у тајности се долазило до реке Драговиштице по воду. Тим тунелом су једном видели Турци како се је прошуњало јато гусака са реке, јер су хтели да их ухвате за јело. Тако су тунелом ушли унутар тврђаве, спалили је и срушили. Исту судбину задесило је и село Рајчиловци и тако је цела Босилеградска котлина постала пуста.“

       Име Босилеграда је током времена трпело извесне промене. Прво је било Бусиловград, затим Бусилиград, Босиљград и на крају Босилеград. Тако, етимолошки гледано, могуће је да име произилази од именице „бус“ (бусен), јер су по предању прве колибе нових досељеника биле покривени бусењем или од именице „босиљак“, који се је много сејао по овдашњим баштама, а сеје се и данас.

      Бранковци
      О пореклу имена насеља постоје два предања:
1. Када су Турци почели да освајају Балкан део по део, овај крај био је назван Ченгене Коло, чији је владар био краљ Бранко. Његово утврђење налазило се на узвишењу поред махале Кумица, чији обронци су веома стрми и неприступачни. За снабдевање водом, био је ископан тунел до реке. Тврђава је дуго била под опсадом Турака, али никако нису успевали да је преузму. Међутим, тунел за воду био је откривен случајно, када су Турци хтели да ухвате патке, које су пливале реком и побегле кроз тај тунел. Тим тунелом су Турци ушли у тврђаву, убили све житеље и ухватили краља Бранка, којег нису убили, већ искористили као мамац за хватање краља Бусила, који је био владар утврђења на Градишту, крај данањег Босилеграда. Турци су приморали Бранка да пошаље поруку Бусилу, да дође у цркву села Рајчиловци на причешће, јер „Турците ги нема“ и како би прославили победу. Међутим, кад је краљ Бусил стигао поред цркве, Турци су га ухватили и убили обојицу. Тврђава краља Бранка је била срушена до темеља, тако да од ње данас су остале само опеке, тесано камење и малтер. После ове страшне погибије, житељи су назвали своје село Бранковци.
2. По другом предању, село Бранковци је добило име од глагола „бранити“, јер је клисура Бранковске реке у доњем току тесна и лака за одбрану.

      Бресница
      Село Бресница је основано од стране деда Николе, којег су Турци ради високог раста звали Узун. Међутим село није названо по њему Узуново, него Брестница, јер тамо где се је првобитно населио деда Узун, било је великих брестова, највише на левој страни долине Бресничке реке, где се данас налази сеоско гробље. Данас је изгубљено слово т и село називамо Бресницом.

      Буцаљево
      За настанак имена постоји предање, како је некада постојао неки јак бик у селу, који је изазван риком бика по имену Чево (по коме је село Рикачево добило име), почео да буца и да копа ногама земљу. По томе је, наводно, село добило Буца-љево.

      Гложје
      О имену села Гложје постоје само претпоставке и предања. Сматра се да је село добило име по имену дрвета Глог, којег има доста у непосредној близини првог насеља – Старо село.

      Голеш
      Име се потиче највероватније због планинских голети, који окружују село, мада данас већина њих је пошумљено четинарима. 

      Горња Лисина
     О пореклу имена постоје два предања. 
     По првом предању, име насеља је изведено од именице Лист, јер је у прошлости овај простор био у потпуности под шумама. По другој верзији, име је повезано са слабом плодношћу земљишта и тешким животом житеља – „Бог е лишил това место од все нешто; те от това му е името!“ Тако од глагола лишити, је изведен придев лишена, односно Лисина!
      По другом предању, Горња и Доња Лисина су били у почетку једно село, на месту званом Обе реки, на саставу Божичке и Лисинске реке, где се данас налази Лисинско језеро. То насеље звало се Еленковци. Како је простор села био отворен ка северу и био изложен хладним северним ветровима, житељи су решили да се преселе са тог места. Већи део се преселио узводно и формирао Горње Еленковци, на месту где се данас налази махала Село, Горње Лисине, а мањи део се преселио низводно и формирао Доње Еленковци, где се данас налази махала Село, Доње Лисине. Насеље је носило име Еленковци, јер је по предању сваке године на Илиндан у селу сам долазио један јелен, којег су житељи приносили као курбан (жртву). Једном је јелен мало закаснио и када је дошао житељи су га одмах заклали, не чекајући да се он мало одмори. Од тада ниједан јелен није више дошао и село је променило име.

      Горња Љубата
       О оснивању села постоје разна предања, једно од којих је попут оног за село Доња Љубата:
      „На локалитетима Селички рид (Г.Љубата), Гаштевица и Козји Дол (Д.Љубата) постојала су села. Догодила се веома љута зима и скоро сви су умрли. Остали су само по један човек из махале, који су се срели, где је данас центар Доње Љубате, изгрлили  се и пољубили и нису се више делили, већ су решили да живе заједно на истом месту. Пошто су се „пољубили“, новонастало село је прозвано Љубата. Када је село нарасло, део становништва се је преселило узводно и основало ново село – Горњу Љубату.“ 
      Друго предање каже, „да је после љуте зиме остала само једна бака Љуба, из насеља у Козјом долу, и по њеном имену село носи име Љубата.“ 
      У народу постоји и још једна легенда, да је за време турског ропства постојао неки бег, који се заљубио истовремено у две прелепе девојке из два суседна села. Како је често говорио да воли горњу Љубу (девојку) и доњу Љубу, па по њих су мештани прозвали села Горња и Доња Љубата.

      Горња Ржана
      Име села можемо тумачити на основу двеју прича. Прва каже да је ветар, који је дувао из правца Новог села (општина Сурдулица), у клисури Виљоколштице издавао звук режања пса – „Те го, бре, па заржа!“и тако од тог глагола настала је именица Ржана. 
      Друга прича је везана за земљорадњу. Наиме, пошто је на великим надморским висинама, у селу  су успевале само пролећне житарице, од којих највише су сејали раж, који је служио као основна житарица за израду хлеба. Од именице раж изведен је придев ражани (ражани хлеб) или на локалном дијалекту – ржени (ржени 'леб). Зове се Горња Ржана зато што постоји и Доња, насељена касније од Горње.

      Горње Тламино
      Не зна се поуздано зашто Горње Тламино носи ово име, али се предпоставља да је име изведено од две речи – три и мина (рудник) и добија се тримине, односно Тлмине, Тлмино, јер се некада копала руда, на простору овог села, из три рудника.

      Грујинци
     О пореклу имена села не постоје нека посебна предања. Село је добило име по оснивачу насеља деда Груји, о коме се ништа поуздано не зна.

      Доганица
    О пореклу имена села се слабо зна. Вероватно је Доганица било насеље соколара (тур. Доганџије), којих је било у Ћустендилском крају за време владавине Турака, судећи по турском ферману из 1721. године.

      Доња Лисина
      Види Горња Лисина

      Доња Љубата
      За порекло имена села постоји слично предање, као за Горњу Љубату :
      „У атару села Доња Љубата некада давно су се налазила 4 засебна насеља: Стрмно Катуниште, на месту данашње махале Долинци, Селички Рид, на месту махале Богдановци, Црешња, на месту махале Гаштевица и Пиперковица, на месту где се данас налази махала Село. И тада је село Пиперковица представљало центар за остала три насеља, који су имали изглед махала овог села. Десила се једном веома љута зима са снегом, који је покрио чак и куће ових насеља. Становништво није могло да себи самеље жито и умрли су од глади. Преживели су само 4 човека, из сваке махале по један. Када је зима прошла и дошло пролеће, они су са врхова почели да вичу: „Еј, има ли некој жив, бре!“ Чувши да има преживелих, они су се сакупили у централном селу, побратимили су се и „пољубили“. Решили да од сад ту живе заједно и за успомену на тај догађај посадили су врбу и име села Пиперковица прекрстили у Љубата. Село носи име Доња Љубата, јер постоји и Горња.

      Доња Ржана
      Види Горња Ржана

      Доње Тламино
      Некада је Доње Тламино било махала Горњег Тламина, али се касније оформило као самостално насеље и до средине XIX века било је збијено на месту северозападно од данашње махале Село. Име је наследило од матичног насеља.

      Дукат
      О пореклу имена села Дукат постоје неколико предања. Једно предање каже, да је село добило име по златној кованици дукат, јер су житељи дуго време плаћали свом господару порез по један златни дукат, који је плаћао један богат сељак, бећар, а касније остали су му отплаћивали дуг. 
      Друго предање гласи: „Jош за време Турака, у Босилеграду је живео турски паша, и по селима имао субаше који су држали народ у покорности. И, кад год би хтео да пошаље неко наређење субаши у село, паша је морао давати сејменима по дукат у злату. Нико није хтео ићи до овог села, кроз беспућа и шуметине које су биле пуне вукова и хајдука, док се добро не плати. Како се ово село звало раније — не зна се, али од доба овог паше, зато што је давао дукат по дукат сваки пут, село је добило име – Дукат“. 
      Осим по предањима, порекло имена се може објаснити и етимолошки. Наиме, стара турска реч „dokat“ означава шталу, где су се доводиле овце за мужу, односно, место где има штала, а како је село Дукат било планинско-сточарско насеље, могуће је да је име добило по многобројним шталама.

      Жеравино
      Име села потиче највероватније от птице Ждрал (буг. Жерав), јер овде у пролеће и јесен долазе ждралови по мочварама и барама (који су данас у бугарском делу села). 
      Постоји и друго предање, по коме име села потиче од именице жар (буг. жарава), јер некада давно, Турци су село запалили једне ноћи и од њега је остао само жар.

      Зли Дол
      По предању, село је названо Зли Дол од стране Турака због следећег догађаја:
      „Некада 19 сејмена је дошло у селу и ухватило петорицу људи, јер нису годинама плаћали данак. Кад су их повели, остали житељи села су се организовали, напали сејмене, убили их све и узели им оружје. Зато су их Турци прозвали „злим људима“ и дуго нису смели да дођу у селу.“       Међутим, највероватније село носи име због дубоке и некада страшне долине, на чијим странама се налазе његове махале. Осим тога, нигде није записано како је накад гласило име села, наиме пре убијања тих 19 сејмена.

      Извор
      Село Извор је добило име по великом крашком извору, поред кога су се на почетку прошлог века налазиле око 30ак кућа окречених у бело и покривених ћеремидама. Данас је тај извор каптиран за потребе водоснабдевања градског насеља.

      Јарешник
      О пореклу имена села постоји једно предање, по коме је насеље добило име од именице Јаре (младунче козе). У прошлости, овде су гајене много коза. На Ђурђевдан, јарићи су одвајани од својих мајки, посебно су пасли, да би житељи могли да музу козе и праве сир. Место, где су чуване овце, названо је овчарник, козе-козарник, а место где су чувани јарићи – јарешник, по чему је највероватније и село добило име.
Село је основано као насеље збијеног типа и такво је било до пре око 200 година, на месту Селиште, где је данас Црква и школа. Како се је насеље распало на махале и постало разбијеног типа, постоји следеће предање: „За време турске владавине, у Јарешнику је било хајдута одметника, за које сведоче топографска имена, као Хајдучки преслап, Хајдучко присоје и сл. За време једне потере за њима, један од Турака остао је тешко рањен – аскер (војник) по имену Кудрил. Војска је продужила за хајдуцима, а житељима Јарешника је наређено да му дају све шта пожели док не оздрави. То је била казна за њих, јер је он рањен на територији њиховог села, а и Турци су знали да су они јатаци хајдуцима. Како Турчин није био хришћанин, нико није хтео да га прими, па су због тога решили да га чувају у пећини наспрам села (данас се та област зове Кудрила, наспрам Катранжијске махале). По турским наредбама, требало је да га хране и брију сваког дана. После неког времена то је досадило људима и једне вечери, један од њих је отишао са својим дететом код њега са храном и за време бријања га заклао, а сви скупа су га сахранили у близини сеоског гробља (данас се мес-то зове Турски гробишта). Турцима су у управи у Ћустендилу рекли да је умро од рана, али у јесен, за време скупљања пореза, један од издајица им шапнуо, да је убијен. Након што су саслушали старије и нису ништа открили, лукави Турци су почели да испитују и децу, варајући их бомбонама. Предпоставља се, да је дете, које је било у пратњи оца, рекло Турцима: „Бријао га је, повукао бријач, потекла је крв и Кудрил крррррккк!“ После тог признања, Турци су откопали тело Кудрила и видели да је заклан. За освету, они су запалили цело село, а при том, сви житељи су се разбежали по околним планинама код својих штала и у суседним селима. Након извесног времена, неки су се вратили и саградили куће близу својих штала и тако су се формирале данашње махале села Јарешник!


      Караманица
      Име је село наводно добило по имену једног веома злог пса, којег је овде довео први досељеник деда Маринко, у махали Станојковци. Пас се звао Караман и било је познато по својој неустрашивости у целој околини. По причи овдашњих житеља, сви вукови, који су се размножавали у овом шумовитом крају, били су прогоњени од стране овог пса.

      Милевци
      О пореклу имена села се слабо зна. Вероватно, први који је дошао овде се звао Миле, па је по њему и село добио име, као што је случај са селима Рајчиловци и Радичевци. Њега су највероватније привукли пространи пашњаци, па је он са стоком дошао овде и остао за стално.

     Млекоминци
      Нема писаних докумената, ни предања о оснивачу села. Постоји само једно предање о имену: Некада су у селу житељи гајили много оваца и коза, дакле било је и много млека, од ког су они правили сир и друге млечне производе. Због велике количине, било је чак и млека за купање („миене“), па је тако од именице млеко и глагола миене (купање), постало Млеко-минци.

      Мусуљ
      Село је добило име по имену Турчина Мусе, који је успео да завлада прво пашњаке, а касније и цело село и учинио га најамним. Можда је ово предање повезано са најмлађим сином Бајазита Мусом (убијен 1413.г.), који је заробио војводу Крајишта Игита и који је по тиранији познат у народу као „Муса Кесеџија“.

      Назарица
     О пореклу имена села постоје два предања:
     Прво: „Пре око 300 и више година село се звало Немањинци. Тадашњи житељи су се бавили више сточарством, него земљорадњом. Једаном богатом Турчину, по имену Назар (буг. Назър) из града Штипа, допали су се овдашњи пашњаци, а како је имао много коња и оваца, решио да их пасе овде плаћајући неки најам. Шталу за овце имао је на њиви, која се данас зове Вазлијско Бачевиште, а за коње на локалитету Коњски Вирове. Касније је Назар решио да присвоји ово село и на неки начин је набавио документа, по којима он не плаћа најам, веч је купио село. Тада су сељаци решили да му не служе као слуге, већ су оставили своја огњишта и сви скупа су се преселили у Штипу и основали село са истим именом Немањинци. Када је село напуштено, Назар се принудио да насели друге, како не би сам обрађивао сво имање. Тако је населио десетак фамилија и Назарица је постала његов читлук, али не задуго, јер је његов син, за време војне службе, учинио неки злочин, због кога је добио смртну казну. Да би спасио његов живот, Назар је поклонио ово село Бетула бегу, чији су наследници држали село до ослобођења, када га је државала откупила и дала житељима. 
     Друго предање је повезано са селом Црноштица: „Пре око 300 година Назарица се звала Немањинци, а Црноштица Орел. За време једног сабора поред манастира Св. Петар и Павел у атару Орела, извршено је дупло убиство. Један момак је украо девојку, у коју је био заљубљен дуго време, а њен брат га је у тучи случајно убио, кога је у освети опет убио брат момка. Због тога село Немањинци је осуђено за крвнину у износу 1500 гроша, а како нису имали тај новац, они су га позајмили од богатог Турчина Назара. Када су свој дуг вратили, Назар сељацима није признао право и присвојио је село, а они су се одселили и основали село Немањинци у Штипу. Касније је Назар поклонио село другом Турчину, који је населио друга домаћинства и селу наденуо име Назарица.

      Паралово
    Зашто насеље носи име Паралово, нема истинитих и прихватљивих података. Једни предпостављају, да је име насеља изведено од именице Паре (новац), јер на локалитету Претвор (код гробља), житељи су проналазили бројне новчиће. Други кажу, да је на том локалитету некад флотирана бакарна руда, ископавана у долини Орловог дола, од које се на Претвору ковао новац. Видљиви трагови флотације нема, али су ископавани стари бакарни новчићи на Претвору и мање на Преслапу. Пре више од једног века, неки деда Иван, случајно је ископао ћуп са сребрним новцем, који му је на превару узео неки јеврејин. Једини писмени извор о пореклу имена Паралово, проналазимо у књизи професора Јордана Иванова „Северна Македонија“, где пише, да је име настало спајањем речи παρα и λοϕία, које значе брдо, гребен (οροσειράς).

      Плоча
      Село је добило име по локалитету „Плоча“ – стене, која се налази у близини Јанкове махале, где су житељи крмили своју стоку.

      Радичевци
      Оснивач села био је деда Радичко, брат оснивача села Рајчиловци. Он је изградио себи кућу у данашњој махали Горње Радичевци или Село. Након њега, у селу су почели да  се насељавају и други из насеља општине Кочани (Македонија), а касније и из села Метохије (данас општина Ћустендил) и Гложја. Село је касније подељено у две махале (пре око 200 година). Име је село добило по оснивачу.

      Рајчиловци
      Име села се везује за легенду о двојици браће Рајчо и Радичко. Наиме, село Рајчиловци се у прошлости звало Микуличевци, али су га турци спалили. Село се налазило изнад Ћурчијске махале, где се данас налази четинарска шума (на обронцима брда Рајчиловски рид). Дуго после тога место је било ненасељено. Пре око 350-360 година овде су се доселили двојица браће из неког села Криве Паланке (Македонија). Старији, Рајчо, саградио је кућу у некадашњем насељу Микуличевци, а млађи, Радичко, се настанио око 1,5 километара јужније. Временом су људи крстили насеобине њиховим именима – Рајчиловци и Радичевци.

      Ресен
      Порекло имена села се не зна. Село се зове Ресен, а атар Решљански и жетељи себе називају Решљање, а не Ресенчање. Како у атару села постоје лескове шуме, могуће је да име води порекло од Ресе – врста цвасти која спада у групу простих рацемозних цвасти и јавља се код врбе, тополе и леске.

      Рибарци
      Сматра се, да је село добило име од именице Рибар, јер је у далекој прошлости река Драговиштица била веома богата рибом, тако да су се житељи бавили рибарством.

      Рикачево
      За настанак имена Рикачево нема истинитих и прихватљивих података. По легенди, једном бик звани Чево је изашао на највишем месту сеоског атара и толико јако зарикао, да му се је одазвао други бик чак из села Буцаљево (удаљено ваздушно око 5,5 км), који се почео припремати за борбу. Чево је почео да риче, а други да буца и да копа ногама земљу. По томе је, наводно, прво село добило име Рика-чево, а друго Буца-љево

      Црноштица
      За порекло имена села не постоје поуздани извори, већ само једна легенда:
Село Црноштица се је некад звала село Орел, а њему суседно село Назарица се звала Немањинци. Житељи ових села су се сваке године окупљали на месту Собориште, где је постојао Манастир, на Павловдан на сабор. Једном, на том сабору, момак по имену Бојчо из села Немањинци, украо је одавно жељену девојку Стану из села Орел. Када је за то сазнао њен брат Васил, веома се наљутио и случајно у тучи убио несуђеног зета, а њега је убио Бојчов млађи брат. Ради тог немилог догађаја, власт је осудила село Немањинци да плати велику казну – 1500 крвнину, јер је убијени момак био из тог села. Како житељи нису имали те паре, решили су да их позајме од богатог Турчина по имену Назар, који је сваке године дотеривао своја стада из Штипа на овдашњим пашњацима. Турчин је позајмио те паре, али под условом да му их врате у року од 3 године с каматама. Кад су сељаци исплатили дуг, он није хтео то да призна, чак их је добио и на суду и требало је да му исплате још веће суме. Када су видели да се овде живети не може, сељаци су побегли и основали ново село Немањинци поред града Штипа. Због тога што су Немањинци побегли, Назар се веома наљутио и запалио Манастир, велике борове и оближњу шуму, која је красила манастир и околину. Исте ноћи, када су Турци запалили Манастир, направили су и велики зулум у селу Орел, да би упозорили сељаке да се не окупљају више на тај сабор. То је била црна ноћ и за манастир и за село Орел, па због тога се село од тада зове Црноштица.

Литература:
Миланов, Г. Насеља општине Босиеград: географско-демографска истраживања, Босилеград, 2016.г.