У босилеградском селу Рибарци пронађен је печат у старом гробу, који је можда припадао Паисију Хилендарском, родоначелнику бугарске ренесансе и првом историографу Бугарске.
Ова нађена ствар, на коме се види
име и свештеничка титула Паисија, можда ће помоћи да се коначно разреши
загонетка где је славни атонски монах преминуо, јер досадашња трагања нису била
нарочито успешна, иако се сматра да је преминуо у Самокову. 
Пронађен печат
са именом Паисије
Нађена ствар је давно откривена,
али је незнање сељана учинило да га тек 1968. године пронађе Љубен Манов.
Године 1957. мештани из села Рибацаи, копајући темеље за малу зграду поред
сеоске цркве, открили су у земљи стари, добро изграђен гроб, затворен тешком
каменом плочом. Када су је уклонили, пронашли су људски скелет и косу сачувану
до лобање. Дрска помисао их је навела да погледају у гроб, али нису нашли ништа
осим малог бакарног предмета у облику новчића. Пошто није било ни од сребра ни
од злата, сељани су га бацили на ископану земљу и плочом затворили гроб. Сада
на том месту се налази зграда.
Лубен Манов је сазнао вест од
свог оца. Заљубљеник у старине, претпоставио је да би новчић могао имати неку
вредност и отишао је да га потражи. Али узалуд – стадо оваца је прошло кроз
ископану земљу и сакрило трагове налаза. Једанаест година није одустајао од
тражења баченог предмета и пролећа 1968. успео је да га пронађе. Име и наслов
који се појављују на налазу сугеришу да је он открио печат Паисија
Хилендарског.
Налаз заиста је изгледао као
печат изливен у бакру. Тежина му је била 4,6 грама, димензије 18/16 милиметара,
округлог облика, са благим проширењем на једном крају услед оштећења. Ивице
нису биле сасвим уједначене – јасно су се истицале три избочине, а слова су се
читала без оптике. На једној страни било је видљиво име ПАИСИА, са два слова
„И“ исписана са „ИЖЕ“ и словом „С“ са „ЗЈЕЛО“. Прво и последње слово имена теже
су се читала. На истој страни су биле нејасне словне ознаке које су означавале
године — можда 1761. или 1751. — али то такође могао је бити резултат несреће
при изливању печата. На реверсу се помало неспретно могло прочитати следеће:
„ПАИСИА ПИ ХД Т“. Пажљивим прегледом записа уз одговарајући покушај, није
искључено да се открије још нешто. 
Паисије Хилендарски
Помисао да би овај предмет могао
припадати атинском монаху потиче и из чињенице да је имао печат. Ово знамо из
једног документа који се чува у архиву епископије у Сремским Карловцима.
Документ датира из 1761. године, а открио га је Иларион Руварац и први пут
објавио 1900. године Јагић у часопису „Авхив за словенску филологију”. То је
признаница коју је Паисије оставио епископији на новац добијен за манастир
Хилендар, завештање тамо преминулог монаха Герасима. Вероватно га је израдио
писар епископије, али га је потписао и запечатио сам Паисије, о чему се такође
извештава у њеном тексту: „За то именемь своим и собствения ръки подписанием
и печатию утверждаю и реверсираю. — Во Карловце, 21-о дне м-ца Маия лета 1761.
Паисиа проигумен Хилендарски“.
 |
| Признаница коју је Паисије оставио епископији у Сремским Карловцима |
Овај документ је до сада имао велики значај, искључиво због Пајсијевог сигурног својеручног потписа. Служио је да се пронађени рукописи „Славјано-бугарске историје” упореде са њим, а по рукопису је потврђивано да ли је рукопис копија или тражени оригинал. Нажалост, оригинал „Славјано-бугарске историје“ није пронађен. Нацрт овог дела пронађен је у Зографовој архиви, а у Бугарској и другим земљама – више од 60 примерака, међу којима је први примерак који је 1765. године у Котелу направио Софроније Врачански (тада Стојко Владиславов). Након проналаска печата у Рибарцима, признаница поново може да привуче пажњу научника, јер нам само поређење налаза са печатом из признанице може дати одговор да ли се ради о истом печату, тј. печат је пронађен у Рибарцима.
У књизи „Паисиј Хилендарски” професора
Михаила Арнаудова („Народна култура”, Софија, 1962.) на унутрашњој насловној
страни и у прилозима налазимо факсимил потписа и печат признанице. Површно
поређење са налазом из села Рибарци показује готово савршену сличност облика.
Како се на факсимилу не виде слова печата, друга поређења су немогућа.
Сличност у форми и чињеница да је
печат са именом Паисије пронађен у непознатом старом гробу код Рибараца може
још једном учинити актуелним питање – где је умро Паисије Хилендарски. Тим пре
што због до сада наводних места ниједно није прихваћено са потпуном сигурношћу,
јер недостају опипљивији документи који би потврдили истину.
У ствари, целокупна Паисијева биографија,
са изузетком неколико момената, почива на конвенцијама, од којих су неке
разјашњене у новије време. Пример за то је оснивање његовог родног места.
У „Славјано-бугарској историји”
он нас је сам обавестио да је отишао „на Свету Гору Атонску из Епархије самоковске
у лето 1745. године”. На основу овог записа, а и на основу претходних и
каснијих извештаја разних аутора, многа насеља из некадашње Самоковске
епархије, а не само из ње, истакнута су као родно место Паисија. Помињана су:
Доспеј Релово, Белово, Кралев Дол, Банско, чак и село Разловци, чувено по
устанку македонском Разловечком крају против Турака у другој половини века. Од
свих ових места у новије време намеће се Банско (Пиринска Македонија), и то
након што су пронађени довољно убедљиви материјали о лози Михаилови-Валчови, из
које и он потиче.
Записи о овом роду налазе се у
кондикама Зографа и Хилендара, али је више светла бацила порука Димитра
Лазарова Хаџи Валчова, коју је и проф. Арнаудов уврстио у своју студију о Паисију.
Према овој поруци, Паисије је из Банског, из породице Валчови, светског имена
Петар Михаилов, у детињству зван Пенко или Пене. Родоначелник је био Михаило,
познати трговац који је имао послове и са бечким трговцима. Имао је три сина:
Лазара – касније постао духовник по имену Лаврентије, Валча – познатог трговца
и ктитора светогорских манастира и најмлађег Петра – касније чувеног монаха Паисија
Хиленарског. Обнављање родослова ове познате породице умногоме је допринело да
Банско буде званично прихваћено као родно место бугарског историографа и
препородитеља.
Неки фрагменти Паисијевог живота
и делатности могу бити занимљиви за питање које се овде разматра, у смислу да
дају веће логично оправдање претпоставци да је он умро у Рибарцима. Стога ћемо
поменути неке од њих.
Паисије је дошао у Хилендар код
свог брата Лаврентија 1745. године, као младић од 23 године. Значајно место у
његовом монашком животу заузимала су његова путовања као опуномоћеник и
манастирски таксидион – у Карловцу, по Бугарској, неким деловима Македоније и
источне Србије. Године 1761, на пример, отпутовао је у Карловац да прикупи
новац из завештања монаха Герасима. Од тада се обрађује већ поменута карловаска
признаница са његовим аутограмом. Али, враћајући се из Карловца, донео је не само
манастирски новац, већ и причу Мавра Орбинија, која би му била од велике
користи при писању „Славјано-бугарске историје“, коју је завршио 1762. као
монах у Зографу.
Након што је историја написана,
није остао у манастиру. Најоправданији разлог његових путовања широм Бугарске
је његова жеља да се „Славјано-бугарска историја“ шири међу становништвом путем
транскрипције, јер је писана за ово становништво, како је и сам известио. Али
његова путовања у својству таксидиона су била и са другим пословима – свештеничким
проповедима и прикупљањем прилога за светогорске манастире – какви су били
додељивани многим тамошњим монасима.
Француски природњак Пјер Белон,
који је посетио Свету Гору у 16. веку, забележио је да је у то време на Светој
Гори било око 6.000 монаха – Грка, Срба, Румуна, Бугара итд. Колико год да су
од тада опадале бројке, братства су још увек била бројна у Паисијево време.
Постати таксидион међу монасима бројних братстава довољно говори о личности
ових изабраника. За такве су бирани старији али и способни монаси, способни да
буду исповедници, да држе беседе и уливају поверење за донације манастирима. У
својству таквог изабраника, ако је реч о истој личности у списима Зографске и
касније Хилендарске кондике, Паисије је за више од три деценије обишао многа насеља
у Бугарској, Македонији и више пута град Пирот у источној Србији, прикупљајући
прилоге за светогорске манастире и вођење ходочасника и донатора одатле у Свету
Гору. Свака помисао да су посете насељима ван граница Бугарске могле бити
диктиране у њему нечистим националистичким осећањима мора се искључити, знајући
да су светиње Атоса биле заједничке свим православним словенским и балканским
народима и да су таксидиони без обзира на своју националност путовали по целом
Балкану да скупљају милостињу. При томе се морају узети у обзир и услови
турског ропства када је диференцијација најјача по верској припадности –
хришћанској и мухамеданској.
Последња порука о доласку Паисија
на Свету Гору је из 1797. године. У хилендарској кондици је забележено да је
тада стигао са ходочасницима из Котела. После тога је вероватно поново кренуо
на пут, али се на Атос више није вратио, јер је преминуо 1798. године.
АЛИ ГДЕ?
Бојан Пенев у „Историји нове
бугарске књижевности” (т. II, стр. 209, Софија 1933.) писао је: „Не зна се даље
шта је било са Паисијем, где и како је умро. Можда пажљив преглед неуређених
библиотека и прашњавих архива Атоса бациће светло на непознати живот нашег
првог историографа и народног будитеља.“
У листу „Мир“ из априла 1912.
године објављено је да је Паисије преминуо негде у Старој планини. Митрополит
скопски Теодосије је заправо пренео Неофиту Рилском причу да му је стари
клирик из Мелника испричао како, када је отишао у Хилендар, није нашао Паисија,
већ је само од братије сазнао да је напустио манастир и да је умро у неком
граду. у Старој планини.
О истом питању читамо код
професора Арнаудова: „...Допустива у условном смислу – док не дођу нове
чињенице и аргументи за утврђивање историјске истине – јесте и чињеница да је
Паисије преминуо следеће 1798. године у граду Самокову. „. Ове редове је
написао имајући у виду хабер ђакона Марка забележен у Хилендарској кондици. Ово
је уједно и последња порука о Паисију забележена у кондици под датумом 3. јул
1798. године: „Да се зна шта је јавио у манастиру ђакон Марко, а изгледао
је да је самоковски хабер, што се јавило Х. Паисије ирмонах старац Хилендарски
и није се више вратио на Светој Гори. И укопали су га у гроб оца Николе за добро
место. Бог да му опрости – рекоше овде три пута...“
Овде вреди напоменути и поруку
Константина Иречека у „Бугарском дневнику“, том II, шта му је Петко Славејков
испричао о Паисијевој смрти 1884. године. Ова порука заслужује већу пажњу и
зато што даје разлог за претпоставку да је Паисије умро у Рибарцима и да гроб и
печат одатле треба пажљиво проучити.
Иречек извештава: „Рекао ми је
да је Паисије умро негде у Егри Паланци или у Куманову“. Славејков је то
сазнао тридесет година пре разговора са Иречеком од монаха, ученика македонског
писца и игумана скопског Марковског манастира Кирила Пејчиновића (1771-1845),
којег је упознао у Цариграду.
Сусрет са монасима се, дакле,
догодио око 1854. године, односно 56 година после Паисијеве смрти, када је још
било живих – или сведока његове смрти, или људи којима је речено где је умро. А
Егри Паланка или данашња Крива Паланка је у близини села Рибарци – тридесет и
неких километара или 4 сата хода пречицама.
Самоков као место Паисијеве смрти
се још увек се условно прихвата. За сада, такође у условном смислу – док се не
ураде опсежнија истраживања – могло би се претпоставити и да је Паисије
преминуо у босилеградском селу Рибарци, јер за такво (још увек условно) мишљење
има много разлога.
На пример:
Пронађен је гроб са скелетом и
печатом са именом Паисије. Овај печат има савршену сличност по облику са
факсимилом печата са карловачке признанице. Остаје круцијално питање, да ли се
на признаници могу видети трагови печата и направити такво поређење са онима из
налаза у Рибарцима? Са потпуном сличношћу са овом, загонетка је решена.
– Уз ово иде и саопштење да је
Пајсије погинуо код Егри Паланке, недалеко од села Рибарци. Иако до сада ничим
није потврђена, после дотичног гроба и печата, ову Славејкову поруку не треба
занемарити, јер се поставља питање да ли није поуздана.
– Не одбацује се ни могућност да
је прошао овуда, јер је било ствари које су га могле привући на ове просторе.
Постоје извештаји да је село Извор некада било чувено духовно средиште у овом
крају и да је ту била килијна школа. Помиње се и да је у неким босилеградским
насељима, вероватно опет због килијних школа, било доста писмених људи који су
стекли грчко образовање. У овом крају постоје старе светиње које су у то време
морале имати значајну улогу – Божичка црква, манастир Паља, црква у Извору итд.
Кроз ове крајеве у турско време пролазиле су важне комуникационе артерије које
су од Ниша и Софије водиле преко Трна на југ према Македонији. Зашто онда
искључити могућност да је прошао овде и умро, можда на путу за Свету Гору.
Још један податак, који, међутим,
још није доказан, заслужује да се овде изнесе. Власник печата Љубен Манов рекао
је да се Рибарци или насеље уз садашњу цркву некада звало Самоков или
Самоковска. Овакво име насеља се не помиње ни у „Ћјустендилском краишту“ Јордана
Захариева, нити у другим писаним документима о овом крају. Наиме, код Рибараца
има трагова рударења – видљивих остатака топљења гвожђа, а познато је и да су
се дуго времена у земљи налазили комади разовача (кованог гвожђа), који су из
ко зна којих разлога остали несакупљени. Међутим, то ни на који начин није ишло
у прилог тврдњи о имену Самоков. Ако би се такав доказ заиста нашао, онда би
присуством гроба и печата град Самоков био потпуно одбачен као место Паисијеве смрти.
У таквом случају могли бисмо дозволити могућност мешања насеља са истим именом,
у ком случају преовладава познатије. Хилендарски летописац је могао и да
занемари да опширније забележи о ком Самокову је известио ђакон Марко. За сада
се, међутим, такве претпоставке не могу схватити озбиљно.
Нејков, Мики - "Гробът на Паисий в село Рибарци-Босилеградско?", Часопис "Мост", бр.8, 1968. год, стр. 29
