Ова средина је заиста могла имати велики утицај на формирање
младог Динова. У скојевској организацији и техничкој школи у Београду тада су
стасали и радили млади људи: Петар Драпшин (касније народни херој
Народноослободилачког фронта и борац из Шпанског рата) Марко Ковачевић, такође
борац из тог рата, Марко Голубовић, Димитар Димовски — Димчо Бранд Петрушевски,
Евстрати Илиев из Доње Љубате и други млади људи, дипломци Комунистичке партије
Југославије.
За такво опредељење Динова није без значаја утицај који на
њега има ситуација у Босилеградском крају. Људи су тамо живели у сиромаштву.
Нема радничке класе, али постоји импресивна група сиромашних занатлија и маса
сиромашних и беземљашких сељака, који сваког пролећа одлазе да зараде као дунђери,
јер иначе немају могућности да преживе. Нема школе, нема путева и возила до
најближих градова у долини Мораве — Врања и Владичиног хана. Али Босилеград је
у то време био јака жандармеријска тврђава старе Југославије. Терор је усмерен
против свега прогресивног и против националних осећања становништва, којима
стара Југославија није признавала најосновнија национална права.
Значајан је и утицај који
је на Славка Динова имао његов старији суграђанин Стојне Харалампиев —
Правдата, један од првих комуниста у Босилеградском крају. Чини се да му је
овај човек био први учитељ комунизма, о коме ће Славко касније сатима причати
својим друговима док су на распусту пасли стоку у Рамном делу, изнад
Босилеграда.
Босилеградски радник
Стеван Савов —Димката, сећа се како је Слако сакупљао ученике из махала „Липа“
и „Преслап“ и причао им о комунистичком друштву „Капитализам – рекао је – не
може вечно да остане са својом бездушном експлоатацијом сиротиње. Под притиском
Комунистичке партије и сиромаштва, он ће се једног дана урушити и ми ћемо
створити праведан социјалистички систем у коме ће радници и сељаци бити носиоци
власти“.
Ови разговори о комунизму
пред његовим друговима вероватно су били резултат организоване делатности коју
су у то време могли да осмисле старији револуционарни радници у том крају.
Познато је да је Динов био повезан не само са Стојнетом Харалампијевим –
Правдата, већ и са прогресивним учитељима који су за казну слани у ове забити
бивше Југославије управо због своје прогресивности. Са овим учитељима Славко је
више пута био на илегалним састанцима, организованим ноћу у воденици, у власништву
на „Правдата“, на којима су били присутни учитељи: Жикица Пауновић, Лубодраг
Ђурић, Срећко Дугуновић, Танасије Полексић, Ђоко Перић и други.
Три године проведене у техничкој школи у Београду биле су
довољне да га потпуно уобличе у револуционара. Славко је постао изразити борац
за боље услове студентског живота, упознао је услове живота и рада радника и
њихове захтеве, а током летњих месеци почео је да ради на зградама у Београду
као грађевински радник. Због тога се осећао као радник и учествовао је у више
од једног радничког штрајка 1938. и 1939. године. Био је међу првим штрајкачима
у чувеном штрајку грађевинских радника, који је шест хиљада учесника претворило
у велике демонстрације против поретка Старе Југославије.
Он је 1938. чак препоручио Васи Смајевићу да оде у Босилеград
и покуша да оснује раднички синдикат. Смајевић одлази у Босилеград, али је жандармерија
сазнала за његове намере и није му дозволила да их изврши.
Револуционарна делатност
Динова окончана је на дан његове смрти 1940. године, када је после напорних
радних дана отишао у шетњу у Кошутњаку. Пао је као жртва полицијских метака
испаљених на младе људе 8. септембра 1940. године.
*
* *
У ствари, почетак
расплета почиње београдским антиратним демонстрацијама поводом избијања Другог
светског рата, које су организовали и предводили ЈКП и СКОЈ, у којима учествује
и Динов. У овим демонстрацијама, београдска полиција се показала преслабом да би
успешно деловала јер су били веома добро организовани. Стога је чекала још
један згодан тренутак да се обрачуна са прогресивним Београђанима. Излет
омладинаца 8. септембра 1940. био је погодан.
Овај излет у Кошутњаку почиње песмом и игром младих, а завршава
се пуцњевима и масовним убијањем. Више од пет стотина младих у организацији
Месног одбора ЈКП у Београду и неколико хиљада мушкараца, жена и деце –
излетника било је тог дана у Кошутњаку. Средњошколска омладина такмичила се у
спортским дисциплинама, а потом је уприличен заједнички ручак. Тада су на
трамвајским стајалиштима у Раковици виђени полицијски агенти, међу којима и
познати насилник Милорадовић. Младићи, обавештени о њиховом доласку, окупили су
се на платоу, одакле су посматрали забаву осталих излетника. У једној од група
Михаило Швабић је говорио о одбрани земље.
Одједном је неко приметио полицијске комбије, Радиша Тимотић,
штампар, викнуо је: „Другови, полиција долази.“ Убрзо је полиција почела да их
окружује, а омладинци и остали излетници су били на нишану. Људи су се
успаничили и почели да беже. Тада је агент Никола Чокора пуцао из пиштоља. То
је био знак за почетак крвопролића. Полицајци су почели да пуцају. Настала је
галама – вика, плакање. Неки излетници су трчали према Раковици, мајке су
тражиле своју децу... Опкољавање се завршавало и оне који су се нашли у обручу
ударили су полицајци – више од 60 људи је већ било онесвешћено од удараца
кундацима. Млади су се повлачили ка прузи и када нису могли да се бране
каменицама, почели су да се повлаче ка Раковици. У том тренутку Филип Кљаић је
сео у вагон и протестовао зашто се тако поступа са радним људима који су дошли
да се одморе у природи.
Против омладинске групе била је усмерена и војска краљевске
гарде, која је такође пуцала и јурила разбијене групе. У једној од ових група
сустигли су Славка Динова, оборили га на земљу и пуцали у њега. Тако се завршио
младићев живот, а отпочео је пут револуционарне борбе за нови поредак.
После ослобођења, Славкови рођаци су открили гроб и донели
његове посмртне остатке у Босилеград.
*
* *
Тадашња штампа није дала много простора овом догађају.
„Политика” од 10. септембра 1940. године је објавила само званично саопштење
Управе града Београда у коме се каже: ..Јуче, 8. септембра ове године, у
поподневним сатима, група комуниста, радника и студената покушала је илегално
збацити владин непријатељски збор у Кошутњаку. На наређење власти да се разиђу,
комунисти су узвратили ватреним оружјем. То је довело до интервенције власти. У
борби су рањени један жандармеријски официр и четири жандарма, а на стране
демонстраната, две особе су погинуле, а три су повређене. Ред је брзо заведен.
Истрага је у току.
*
* *
Исте новине су септембра 1945. објавиле чланак под насловом
„Осветљене су жртве 2. септембра 1940.“ у коме се каже:
Прошло је пет година од крвавог дана када су жандарми и
агенти Цветковића и Мачека испалили салве на раднике и студенте који су дошли
на излет.
Док је весела омладина рецитовала и певала борбене песме,
дошли су жандарми и опколили их. Решена да са свог пута уклони све оне који
нису одобравали капитулацију и издајничку политику, влада Цветковић-Мачек је у
невином изласку видела опасност за себе и наредила својим агентима да пуцају.
Њихови први меци погодили су девет младића и ранили неколико стотина људи.
И сада се не зна ко је тада постао жртва. Позната су само
имена тројице од њих. То су Бранд К. Петрушев, гимназијалац из села Богданци-Ђевђелија,
Димитрије Димовски, радник трикотаже из Велеса н Славко Диновић, ученик средње
техничке школе у Београду, пастир, конобар и грађевински радник из
Босилеграда...
Станчев, Васил - "В спомен на Славко Динов", Часопис "Мост", бр.11, 1969. год, стр. 77
